2. KONGRES LIGE SOCIJALDEMOKRATA VOJVODINE

Novi Sad, 12.07.1997. godine

Osnovna načela

Liga socijaldemokrata Vojvodine deklariše svoje opredeljenje za privatnu svojinu kao preduslov efikasnog tržišnog privređivanja i ličnih sloboda, liberalizaciju ekonomskih aktivnosti, i odgovornu državu koja će na načelima efikasnosti i pravde obezbediti socijalnu sigurnost i zaštitu građana. Ovo opredeljenje će se realizovati intenzivnom političkom komunikacijom sa izbornim telom, jačanjem i širenjem partijske baze, prevashodno u Vojvodini, i parlamentarnom aktivnošću na svim nivoima - saveznom, republičkom, pokrajinskom i lokalnom. U svom delovanju LSV je otvorena za saradnju sa partijama koje istinski deklarišu identične ekonomske ciljeve.

Ovi ciljevi mogu da se realizuju samo korenitom reformom postojećeg privrednog mehanizma i njegovih institucionalnih okrilja. Parcijalni pristup i postupnost smatramo inferiornim u odnosu na sveobuhvatnu, osmišljenu i brzu reformu društva kao celine.

Privatizacija

Najveći deo privrede Vojvodine je danas u režimu mešovite svojine, stvorenom započetim procesom privatizacije društvenih preduzeća. Veliki deo je podržavljen najpre legislativom kojom su formirana javna preduzeća, a potom i posebnom legislativom kojom je ustanovljena imovina republike. Jednom rečju, na nivou republike, ovom legislativom su podržavljeni: strateška preduzeća, deo poljoprivrednog zemljišta, komunalna imovina i ustanove. Neznatan deo imovine se nalazi u zadružnoj svojini.

Imovina individualnih gazdinstava je uvećana do zavidnog nivoa do početka ekonomske krize, kada počinje njena erozija. Ona je i uvećana vraćanjem oduzetog poljoprivrednog zemljišta individualnim proizvođačima. Reč je o imovini u sektoru koji ocenjujemo kao okosnicu budućeg razvoja. To je, naime, sektor koji ima zdravu ekonomsku motivaciju, koji štedi i koji racionalno investira.

U nedostatku kapitala kojim bi se izvršila privatizacija, LSV se zalaže za proces privatizacije zasnovan na besplatnim deonicama ili vaučerima. Ujedno, ocenjujemo i da proces privatizacije treba da bude programiran. Dva krupna segmenta privrede treba da se privatizuju uz dominantno učešće privatnog sektora poljoprivrede, koji je pokazao ne samo vitalnost nego i efikasnost, to su: agro industrije i poljoprivredna preduzeća u društvenoj/mešovitoj svojini.

Agroindustrija u društvenoj i mešovitoj svojini pokazuje neefikasnost svojstvenu ovoj vrsti preduzeća. Njihova koegzistencija sa privatnim delom poljoprivrede nije moguća. To su preduzeća koja su usredsređena na potrošnju zaposlenih, koja nemaju sklonost ka štednji i investiranju u obrtna sredstva neophodnih za otkup poljoprivrednih proizvoda. Ona su podložna i stalnom uplivu države u njihovo poslovanje. Zbog toga nisu zdrav partner individualnom sektoru. Ona su i izrarito koncentrisana i iziskuju kao takva vrlo visok stepen zaštite-intervencije države. To je svojstvo koje će stalno crpsti agrarne fondove i ugroziti doslednost svake agrarne politike. Za njihovu privatizaciju aranžmanima sa besplatnim deonicama ili vaučerima, uz zaposlene, najveći interes će pokazati individualni poljoprivrednici, jer će njihov prosperitet zavisi upravo od agroindustrije. Zbog toga se, u privatizaciji ovog sektora, zalažemo za garantovanje prioritetnih prava individualnim poljoprivrednicima. Na dug rok to je grupacija koja će težiti i daljem investiranju u njihov razvoj.

Programiranu privatizaciju identičnog tipa smatramo neophodnom i za društvena poljoprivredna preduzeća. Ona pokazuju skoro identična svojstva i nisku efikasnost kao i agroindustrija. U narednom periodu je zbog toga moguć i jedan vid destruktivne konkurencije. U njihovom posedu se nalazi strateški važan segment imovine - skladišni kapaciteti - ključni za pozicioniranje individualnog sektora na tržištu. Njihova privatizacija je moguća i uz prethodnu segmentaciju.

LSV se zalaže za transformaciju zadrugarstva na njegovim izvornim principima. Posebnu pažnju zaslužuju štedno-kreditne zadruge. One će biti relevantne ne samo kratkoročno, dok se ne obnovi finansijski sistem, nego i kasnije; mala individualna gazdinstva, naime, bivaju diskriminisana i na razvijenim finansijskim tržištima.

Reforma države

Država nije racionalna ni kad proizvodi ili obezbeđuje javna dobra, ni kad preraspodeljuje dohodak. Kad proizvodi, ona to čini neracionalno, a to na kraju skupo plaćaju građani. Kad preraspodeljuje, ona to čini bez mere i računa. Preraspodeljuje i onim akoji to ne zaslužuju. Skoro da i ne treba podsećati da oni koji su u situaciji da organizuju preraspodelu, preraspodeljuju pre svega sebi. Što je viši stepen centralizacije državnih ovlašćenja, ona je manje racionalna jer je manje podložna kontroli.

Sve nabrojane oblike neracionalnosti je pokazala do nesagledivih razmera jugoslovenska država. Na dug rok time je privreda iscrpljena, a ugrožena su i već stečena prava. Saglasno socijaldemokratskom opredeljenju LSV se zalaže za reformu države koja će očuvati osnovne funkcije javnog sektora, ali uz znatno niže izdatke. To podrazumeva privatizaciju velikog dela javnog sektora i racionalizaciju svih socijalnih programa. U ovom procesu uloga države će biti promenjena - od organizatora i snabdevača ona će postati prevashodno kontrolor i regulator aktivnosti. Njena fundamentalna uloga će biti da ustanovi pravila ponašanja u privredi, umesto alokacije resursa i masovne preraspodele dohotka na štetu uspešnih.

Decentralizacija

Neefikasnosti države doprinosi i centralizacija. Zbog toga LSV deklariše opredeljenje za radikalnu decentralizaciju i autonomiju. Na nižim nivoima državne organizacije se bolje sagledavaju potrebe građana i modalitet njihovog zadovoljenja.

Nakon autonomne selekcije dobara i usluga koje će se zadovoljiti kolektivno, lako se izvodi i njihova cena.

Kada se zna za čega se plaća, plaćanje i ne izgleda skupo. Napokon, samo uspostavljanjem čvrste veze između potreba i cena omogućava praćenje trošenja prikupljenih javnih sredstava i polaganje računa. Sem u slučajevima koji su retki, ovo načelo nameće niske nivoe fiskalene jurisdikcije kao efikasne i pravedne.

Time se možda gube neke od prednosti ekonomije obima. Međutim, pokazano je da one u obezbeđenju široke lepeze javnih dobara i ne postoje. Napokon, u ovoj sferi nije stran ni autonoman izbor koji skuplje košta - ako se time dobije ono što je potrebno, što se izabere i što je kvalitetno.

LSV deklariše i spremnost za prihvatanje preraspodele ako se time ostvaruju posebni ciljevi. Ali preraspodela mora da bude transparentna; da se zna ko plaća i zašto i kome transferi pripadaju. Pri tome, onaj kome se preraspodeljuje mora i sam prethodno da učini maksimalan naporan u zadovoljenju svojih potreba. Stojimo na stanovištu da preraspodela ne sme nikoga da oslobodi obaveze prikupljanja vlastitih poreza i to do same granice njihovog fiskalnog kapaciteta.

Decentaralizacija i autonomija se mogu realizovati reformom postojećeg federalnog urađenja ili samo revizijom postojećeg fiskalonog federalizma. Drugi put je jednostavniji i ne podrazumeva uvek i konstitucionalne promene. Ono što podrazumeva jeste redizajniranje ovlašćenja postojećih jurisdikcija. Saglasno tome, decentralizacija i autonomija podrazumevaju:

Nezavisnost u planiranju u planiranju i administriranju posebnih programa koji nisu obuhvaćeni planovima na višim nivoima, ili ne uvažavaju lokalne prioritete ili specifičnosti; takvi programi mogu da imaju privrednu, infrastrukturnu, kulturnu, prosvetnu i obrazovnu sadržinu.

Ovlašćenje razrezivanja posebnih poreza bez odobrenja drugih nivoa državne organizacije.

Ovlašćenje oslobađanja od poreza i subvencioniranja iz vlastitih izvora.

Strukturno prilagođavanje

Privredna struktura Vojvodine je formirana u dugom periodu uvažavajući kako ekonomske, tako i neekonomske konsideracije.

Poljoprivredna proizvodnja, prehrambena industrija, druga agroindustrijai prateće prometne delatnosti su osnov privredne strukture, reda veličine blizu polovine društvenog proizvoda.

Šumarstvo i vodoprivreda imaju relativno malo učešća u društvenom proizvodu, ali je njihov značaj za dosadašnji i budući razvoj poljoprivrede strateški. I saobraćaj i komunalije su delatnosti sa relativno niskim učešćem u društvenom proizvodu, ali sa značajnim efektima na integritet privrede i standard stanovništva. posebnu skupinu delatnosti sačinjava veliki deo industrije, građevinarstvo, trgovina i dr., sa velikim učešćem u zaposlenosti. Najveći deo ove privrede je nastao u ambijentu koji nije bio tržišni. Njeno restruktuiranje će morati da se obavi uvažavajući tržišne kriterije. Zapravo, tržište će biti arbitar šta će opstati, i u kom obimu. Pri tome, reformom institucionalnih okvira i osnovnih mehanizama sistema obezbediće se fleksibilna rešenja koja će omogućiti njihovo dimenzioniranje saglasno tržišnim potrebama.

Strukturno prilagođavanje privrede, međutim, nije moguće bez sanacije bankarskog sistema. Reč je o njegovoj radikalnoj transformaciji: od institucija pasivnih distributera sredstava u efikasne finansijske posrednike i aktivne aktere koji će doprineti jačanju discipline na tržištu. Pored redefinisanja legalnih i regulatornih okvira, transformacija podrazumeva i njihovu rekapitalizaciju i privatizaciju.

Agrarna politika

Agrarni programi imaju dve dimenzije. Jedna je kratkoročna, a druga dugoročna. kratkoročnom se stabilizuju cene i dohotci poljoprivrednih gazdinstava. Dugoročnom se utiče na učešće poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu i u radnoj snazi. Ključni element agrarne politike za koji se zalažemo jeste politika cena poljoprivrednih proizvoda. Samo unapred poznate zaštitne cene, koje sadrže i dobit, po kojima će država otkupiti sve ponuđene količine proizvoda, obezbeđuju sigurnost, podstiču ulaganja i povećanje proizvodnje. Sastavni deo politike su i pariteti cena - interni i eksterni, liberalizacija izvoza poljoprivrednih prizvoda, kao i zaštita domaćeg tržišta od niskih cena roba iz uvoza. Na duži rok, međutim, postaju relevantni i drugi instrumenti.

Stalnim rastom produktivnosti u poljoprivredi, domaća tražnja, koja pokazuje nisku dohodovnu elastičnost, apsorbovaće sve manji deo proizvodnje. Ako se takva proizvodnja bude subvencionirala u celini, sa ciljem stabilizacije dohotka fiksnog broja poljoprivrednika, ona će postati skupa.

Izlaz je očigledno u usmeravanju ukupnog broja poljoprivrednika i izvoznoj politici kojom će se podstaći plasman raspoloživih viškova na svetsko tržište. Ovo tržište je, međutim, nestabilno. Naime, najveći deo poljoprivredne proizvodnje u svetu se obavlja za domaće potrebe, na tržištima koja su zatvorena. Na svetskim berzama se uglavnom plasiraju viškovi subvencioniranih proizvoda po cenama koje su daleko niže od inodomicilnih. Prodaja značajnih viškova u takvim uslovima je samo kratkoročno rešenje, kao i subvencioniranje izvoza. Ali, to je na dug rok skupo, pa izvoznom politikom treba intenzivirati aktivnosti na marketingu i kreiranju proizvoda koji će zadovoljiti sofisticirane potrebe po znatno višim cenama.